Znas sta? Napolje iz mog zivota. 

Bio si mi drag. Bio si mi prijatelj. Vise nisi ni jedno ni drugo.

Ti mislis da me jos uvek poznajes. Nisi ni svestan koliko se varas. Promenila sam se. Hvala ti jedino na tome, za to si ti zasluzan.Taman kada sam pocela da zaboravljam sve sto se izdogadjalo, kada sam konacno srecna, kada imam razloga da se smejem, kada je pored mene neko ko me stvarno zasluzuje, ti opet usetas u moj zivot. Opet mi saljes poruku. Opet se javljas, spustene glave. A prosle godine, kao da se nismo ni znali.

Brisem te iz svega, iz glave, iz telefona, iz zivota...

Sad bezi, da ne moram da te cistim svakih sat vremena, kao ovaj sneg koji nas je obradovao. 

 Ne znam zasto mi je bas u ove sitne sate sinulo kako bih mogla da pisem blog.

Nikada nisam volela da pisem, pogotovo ne dnevnike i slicno, gde su upletene licne stvari, i jos uvek to isto ne volim, ali iz nekog meni nepoznatog razloga imam potrebu da to uradim.

Mozda imam potrebu da nadjem jos virtuelnih prijatelja, prosirim vidike, saznam nesto novo, potrazim savet od nekog "prijatelja" koji ce biti potpuno objektivan...

Mirna sam osoba. Nikada ne vicem. Mozda imam potrebu da se konacno istresem i kazem sve sta mi na dusi lezi. Mozda imam potrebu da konacno nadjem ventil koji ce da filtrira sve moje probleme. U poslednje vreme mi je to potrebno. Zaista. Blog deluje kao zanimljivo resenje. Mozda ga zato upravo pisem i mozda ce mu se neko bas za koji min. nasmejati :) Nema veze,barem osmeha nikad dosta. 

Toliko za sada. Laku noc